Ko je vaš omiljeni pisac? - Putovanje kroz čitalačke strasti

Postoji jedno pitanje koje gotovo svaki strastveni čitalac postavi sebi ili drugima u nekom trenutku - ko je vaš omiljeni pisac? Naizgled jednostavno, ono otvara vrata bezbrojnim raspravama, sećanjima i emocijama. Za mnoge to nije samo lista imena na polici, već odnos sa delima koja su oblikovala njihovu mladost, period odrastanja, a neretko i same poglede na svet. U ovom tekstu zaranjamo u čitalačke navike, ključne knjige koje su ostavile najdublji utisak, izazove sa lektirama, omiljene žanrove i ono što čini da jednog autora proglasimo našim piscem.

Potraga za omiljenim piscem - više od ukusa

Kada neko izgovori ime pisca koje nosi u srcu, to je često spoj racionalnog i podsvesnog. Neki čitaoci se bez premišljanja opredeljuju za velikane poput Ive Andrića ili Miloša Crnjanskog, dok drugi ističu strance - Dostojevskog, Sekspira, Tolkina, Kafku ili Koelja. Ima i onih koji ne mogu da izaberu samo jednog, pa odgovaraju čitavim spiskom: „od naših Bora Stanković, Aleksa Šantić i Ivo Andrić, od stranih definitivno Šekspir“. Pitanje „ko je vaš omiljeni pisac?“ postalo je svojevrsni kôd među ljubiteljima knjiga - način da se upozna nečiji senzibilitet, vrednosti i čak smisao za humor.

Za one koji su decenijama okruženi napisanom rečju, spisak omiljenih se menja s godinama. U dvadesetima dominiraju buntovnici i filozofi, u zrelijem dobu možda mirniji pripovedači. Nije retkost da se na vrhu ličnog panteona nađu i Meša Selimović, Danilo Kiš, Borislav Pekić, ili pak Hemingvej, Markes, Haruki Murakami. Upravo ta raznolikost pokazuje da ne postoji univerzalan odgovor - vaš omiljeni pisac je poput otiska prsta, jedinstven i neponovljiv.

Knjiga koja je obeležila pubertet

Mnogi čitaoci pamte onu jednu knjigu koja ih je u najosetljivijem periodu toliko potresla da su danima, ponekad i noćima, ostali pod njenim utiskom. Za veliki broj ljudi to je bila „Mi deca sa kolodvora Zoo“ - priča koja je kod tinejdžera izazivala nesanicu i strah od slika koje su ostajale urezane u pamćenju. Neko je svedočio: „15 dana poslije čitanja nisam spavala“. Upravo takva dela postaju deo našeg književnog odrastanja i često nas vraćaju pitanju ko je vaš omiljeni pisac - jer iza takvih knjiga stoje autori koji su umeli da dotaknu najdublje emocije.

Drugi su u pubertetu otkrivali „Malog princa“, „Gričku vješticu“, „Anu Karenjinu“ ili „Prozak naciju“. Neki su se vezali za „Dnevnik Ane Frank“, „Nušićevu autobiografiju“, ili pak za serijal „Crna braća“ Lize Tecner. Upadljivo je koliko se često pominje Crnjanski, kao pisac koji se čitao već rano, a potom postajao i predmet diplomskih radova. Teme koje u pubertetu zaokupljaju - ljubav, smrt, izdaja, strah - pronalaze svoj najupečatljiviji izraz upravo u knjigama koje ćemo kasnije nazvati najvažnijim, a njihove autore često svrstati među favorite.

Lektira - ljubav ili muka?

Školsko čitanje lektira ostavilo je podeljene utiske. Dok je za jedne to bilo mučenje, za druge prava poslastica. Neko je tvrdio: „nikad nisam volela lektire, ne volim kada me neko tera da čitam neku knjigu“, a drugi su priznali da su ih „gutali“ i da su uživali u svakoj reči, posebno u delima kao što su „Na Drini ćuprija“, „Zločin i kazna“, „Ana Karenjina“ ili „Proces“. Bilo je i onih koji su muku mučili sa „Robinsonom Krusom“, „Lelejskom gorom“, „Čekajući Godoa“ ili „Seobama“ - knjigama koje su im jednostavno bile preteške ili dosadne u datom uzrastu.

Iz interesantnih priznanja saznajemo da su neki učenici čitali sve lektire unapred, ponekad i po nekoliko godina ranije, a onda ih ponovo uzimali u ruke kada bi došle na red - doživljavajući ih na potpuno nov način. Jedna anonimna ispovest glasi: „knjige pamtim isključivo po osećaju i emocijama koje su u meni izazvale“. Upravo taj emotivni otisak kasnije presuđuje ko će postati vaš omiljeni pisac, jer lektira neretko bude prvi susret sa velikanima poput Andrića, Selimovića, Crnjanskog ili Stankovića.

Kako biramo knjige - između naslova i preporuke

Proces odabira novog štiva otkriva mnogo o nama. Neki se vode isključivo opisom sa poleđine, drugi veruju preporukama prijatelja, a ima i onih koji knjigu kupe zbog lepih korica. Pojedinci kažu: „posle jedne velike odluke sve postaje jednostavno“, misleći pri tom na piščev stil koji ih vuče. Kada je reč o srpskoj književnosti, onoj van obavezne lektire, često se izdvajaju Goran Petrović, Slobodan Selenić, Svetlana Velmar-Janković, Momo Kapor i mnogi drugi. Pojedini čitaoci ne propuštaju nijednu knjigu omiljenog autora, pa makar bila i izvan njihovog uobičajenog žanra - jednostavno zato što je vaš omiljeni pisac neko kome verujete dovoljno da ga pratite i kroz nepoznate teme.

Zanimljivo je i koliko su čitaoci svesni sopstvenih metoda: neko otvori nasumično stranicu i pročita nekoliko redova, pa na osnovu stila donosi odluku. Drugi se vode kritičkim osvrtom, ali nikada ne propuštaju da zavirе u prvu stranu. Naslov ume da zavara, ali i da privuče - „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ ili „Blesav, mrtav, kopile i nevidljiv“ - takvi naslovi sami po sebi obećavaju jedinstveno čitalačko iskustvo.

Omiljeni domaći dečji pisci i prvo čitalačko iskustvo

Kada se osvrnemo na najranije godine, mnogi se sa setom prisećaju Branka Ćopića, Gradimira Stojkovića, Duška Radovića i drugih. Ćopićeve „Orlovi rano lete“ i „Ježeva kućica“ ostale su urezane u kolektivnom sećanju, a Stojkovićev „Hajduk u Beogradu“ i dalje se čita sa istim oduševljenjem. Prva samostalno pročitana knjiga - za mnoge „Hajdi“, „Bela Griva“, „Petar Pan“ ili bajke Andersena - često nosi posebno mesto u srcu i neposredno utiče na to ko će kasnije postati vaš omiljeni pisac. Upravo u tim delima rađa se ljubav prema pisanoj reči, a prvi susret sa magijom pripovedanja neretko predodredi i kasniji književni ukus.

Neki su svoje prvo veliko čitalačko putovanje započeli sa svega tri ili četiri godine, uz slikovnice i bajke, da bi već u prvom razredu samostalno čitali romane. Drugi pamte kako su ih bake i roditelji učili da poštuju knjigu i nikada ne prave „uši“ na stranicama. Te male navike postaju deo knjiškog bontona koji prati svakog ozbiljnog ljubitelja pisanog slova.

Raščaravanje i previsoka očekivanja

Ni najveći ljubitelji knjiga nisu imuni na razočaranja. Ponekad knjiga o kojoj svi pričaju jednostavno ne legne. Često se pominje „Sofijin svet“ Justejna Gordera, koji je kod mnogih izazvao potpuno suprotan efekat od očekivanog - „toliko sam čula o njoj, a uopšte mi se ne sviđa način kojim on piše“. Slično je i sa „Seobama“, „Imenom ruže“, pa i pojedinim delima Paula Koelja ili Dostojevskog. Jedna čitalačka iskrenost sažeće glasi: „ne očekujem ništa od knjiga, pa se ni ne razočaram, čitam pa presudim bez preubeđenja“. Ipak, osećaj kada delo koje slovi za remek-delo ne ispuni očekivanja može biti gorak; neki navode „Anu Karenjinu“, „Na Drini ćupriju“, „Proces“ ili „Čekajući Godoa“ kao knjige koje im nisu prijale, iako priznaju njihovu umetničku vrednost.

Upravo takva iskustva podstiču preispitivanje: ko je vaš omiljeni pisac ako vas je velikan razočarao? Odgovor leži u činjenici da ni najomiljeniji autor ne mora da nas osvoji svakom napisanom rečenicom. Ponekad jednostavno nije pravi trenutak, a povratak istoj knjizi godinama kasnije može doneti sasvim drugačije razumevanje.

Literatura koja nas menja - između klasika i laganog štiva

Jedno od čestih pitanja u čitalačkim krugovima jeste da li više volimo klasike ili takozvanu chick lit literaturu. Odgovori variraju: od onih koji isključivo čitaju zahtevna dela, do onih koji smatraju da sve ima svoje mesto i vreme. „Kada želim da se opustim, posežem za nečim lakšim; ali knjige koje su me zaista promenile potiču iz ozbiljne književnosti“ - kaže jedan iskusni čitalac. Psihološko-motivacione knjige poput „Moć podsvesti“ ili „Tajne“ privlače neke, dok ih drugi smatraju jednoličnim i površnim. Zanimljivo je da je Viktor Frankl jedan od retkih autora iz ovog žanra koji nailazi na gotovo jednodušno poštovanje.

Sa druge strane, epska fantastika, istorijski romani i trileri uživaju ogromnu popularnost. Serijali poput „Gospodara prstenova“, „Hari Potera“, dela Agate Kristi i Harlana Kobena imaju svoju vernu publiku. Neko otkriva da se u njemu krije ljubitelj naučne fantastike, drugi se zaklinje u detektivske zaplete, a treći najradije poseže za biografijama i istorijskom fikcijom. Sve te niti utiču na profil vaš omiljeni pisac i šire spektar onoga što vas pokreće da okrenete sledeću stranicu.

Književni likovi - od alter ega do idealnog partnera

Često se dešava da se čitaoci poistovete sa likovima do te mere da ih doživljavaju kao deo sebe. Pitanje „ko je vaš književni alter ego?“ izaziva živahne odgovore - od Raskoljnikova i Kneza Miškina, preko Ane Karenjine, do Malog princa ili čak Henrija Chinaskija. Neki se pronalaze u psihološkom portretu Koštane Bore Stankovića, u Mariji Bolkonskoj iz „Rata i mira“, ili u zamršenim junacima Dostojevskog. Drugi pak otkrivaju književne simpatije: „pala bih na šarm Vronskog, a život provela sa Ljevinom“ ili „moj nesvesni izbor bi bio Jozef K.“. Kroz takva maštanja pisci postaju mnogo više od autora - oni su kreatori alternativnih stvarnosti i likova sa kojima bismo rado popili kafu, porazgovarali ili se čak zaljubili.

Navike i rituali - od evidencije do fizičke blizine knjige

Pojedini čitaoci uredno vode evidenciju pročitanih knjiga i beleže citate. Neko je nabrojao gotovo hiljadu naslova, dok drugi smatraju da praćenje brojeva ubija draž. „Do početka fakulteta sam zapisala preko hiljadu knjiga, ali sam onda prestala i baš mi je krivo“ - priznaje jedna pasionirana čitateljka. S druge strane, ima i onih koji veruju da se dobra knjiga ne zaboravlja, te im evidencija nije potrebna.

Pitanje o najbližoj knjizi u datom trenutku daje uvid u trenutno raspoloženje i fokus. Neko drži Crnjanskog nadohvat ruke, drugi Remarka, a treći Borislava Stankovića. Fizička blizina knjige govori o potrebi da je uvek imamo uz sebe, kao oslonac ili podsetnik. A kada je reč o posedovanju, strast za sakupljanjem je jača nego ikad: „obožavam da kupujem knjige, uvek mi je bilo žao kad moram da vratim u biblioteku neku koja mi se jako svidela“. Lična biblioteka postaje odraz identiteta i potvrda odgovora na pitanje ko je vaš omiljeni pisac, jer na policama najčešće završavaju upravo dela onih autora bez kojih ne možemo zamisliti svoj unutrašnji svet.

Vreme, obaveze i planovi - izazovi savremenog čitaoca

U vremenu kada su dani ispunjeni obavezama, mnogima je čitanje luksuz. Ipak, ljubitelji knjiga uspevaju da ukradu sate za omiljene naslove. Postavljanje godišnjeg čitalačkog izazova u stilu Goodreads Reading Challenge za jedne je motivacija, za druge pritisak. „Planiram tridesetak knjiga godišnje, ali sve zavisi od vremena; važnije mi je da uživam nego da jurim broj“. Na odmor se nosi nekoliko knjiga, a sa pojavom e-čitača i audio-formata, navike se menjaju. Ipak, papirna knjiga i dalje ima neprolaznu draž - njen miris, težina, mogućnost da se podvuku rečenice i vrate joj se uvek iznova.

Odgovor na pitanje „kojom knjigom se trenutno družite?“ otkriva trenutni čitalački puls: neko je u društvu Dostojevskog i „Braće Karamazovih“, drugi sa Murakamijem i „Norveškom šumom“, treći uronjen u „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa, a ima i onih koji se obnavljaju uz Miku Antića ili Momu Kapora. Uvek je tu neko novo delo koje nas pomera, tera na razmišljanje i približava onome što zaista volimo.

Najpatetičnije i najlepše ljubavne priče

Svaki čitalac ima svoju skalu patetike. Neki smatraju „Hiljadu čudesnih sunaca“ previše sentimentalnom, dok drugi ne mogu da smisle „Tri metra iznad neba“, uprkos filmskoj popularnosti. Nasuprot tome, ljubavne priče koje očaravaju i ostavljaju bez daha uglavnom dolaze iz pera klasika: „Orkanski visovi“, „Džejn Ejr“, „Gordost i predrasude“, „Prohujalo sa vihorom“. One nas podsećaju zašto je vaš omiljeni pisac često onaj koji ume da ispripoveda o ljubavi na način koji nije jeftin, već slojevit i uverljiv.

Drame, poezija i najupečatljiviji poetski glasovi takođe formiraju naš književni identitet. Šekspirove tragedije, Čehovljeve drame, Nušićeve komedije - sve to čini mozaik. Od domaćih pesnika dominiraju Aleksa Šantić, Desanka Maksimović, Mika Antić, Jovan Dučić, Branko Miljković. Neko će reći da mu je draži romantizam, drugi realizam, a treći će se oduševljavati avangardom. Književni pravci nisu suvoparna teorija - oni su načini na koje se osećamo i kako razumemo svet.

Od prvih koraka do vrhunskog umetničkog doživljaja

Retke su one knjige koje uspemo da pročitamo više puta, a da svaki put otkrijemo nešto novo. „Derviš i smrt“, „Tvrđava“, „Prokleta avlija“, „Hari Poter“, „Orlovi rano lete“ - naslovi koji se iznova čitaju i ne gube snagu. Kod takvih dela postaje jasno da vaš omiljeni pisac nije prolazna faza, već trajni saputnik. Kada pročitate istu knjigu tri puta, svaki put u različitom životnom dobu, shvatite koliko ste vi porasli i koliko je delo duboko.

Jedna od najdirljivijih ispovesti tiče se prvog susreta sa knjigom: „Bila sam napredno dete, rano sam počela da čitam; prve su bile bajke Andersena i Zmajeve pesme“. Upravo u tim najranijim slojima formira se osnova iz koje će izrasti trajna ljubav prema pisanju i čitanju. A kada vas neko pita ko je vaš omiljeni pisac, u odgovoru se krije i trag tih početaka - bio to Branko Ćopić, lirizam Crnjanskog, filozofsko tkanje Dostojevskog ili jezička magija Iva Andrića.

Zaključak - večno otvoreno pitanje

Na kraju, nije važno imati jedan konačan odgovor. Neki čitaoci će uvek reći „Šekspir, uvek, uvek, uvek“, drugi će se kolebati, treći će menjati favorite kako vreme prolazi. Pitanje „ko je vaš omiljeni pisac?“ ne traži konačnu presudu - ono je poziv na razgovor, na deljenje preporuka, na otkrivanje nepročitanih naslova i na dublje upoznavanje sebe. Svaki odgovor nosi deo lične istorije, sećanja na prvu pročitanu knjigu, na lektiru koja je bila muka ili užitak, na likove u kojima smo se pronašli i na svetove u koje smo bežali.

Zato sledeći put kada vas neko upita „ko je vaš omiljeni pisac?“, ne žurite sa odgovorom. Setite se svih onih knjiga koje ste čitali pod ćebetom uz baterijsku lampu, svih suza i smeha, svih stranica koje mirišu na prošlost. Vaš izbor je jedinstven i vredan - baš kao i književnost sama.